недеља, 27. јул 2014.

HANA 6.

 I... njen višegodišnji projektni biro u kojem se vodi borba za ukidanje prava na sprovodjenje
 cik-caka i tik-taka sa vanzemaljcima :):):)


Verovali ili ne, vanzemaljci, tako vam je to ovde - opšta mobilizacija defloracije.
Vašim simpatičnim glavama teško se može objasniti ta pojava...
Zašto uvek prvo nacrtam srce?!Otkud dođje taj pokret?!Fenomenalno ishitren, bez svesti, razuma, bez stida! Glupo veliko srce, bez veze sa stvarnošću, jadno, ranjivo slabo, bolno, napušteno.Neznalicu nad neznalicama, bez vijuga i krivina, bez šupljina i mostova, srce koje nema krik, mrtvo, bez krvi, srce sa mašnom, glupom mašnom, srce van tela, van sebe, van mozga, van,van,van života...srce bez osmeha, bez kontura, bez senke, umorno, uvredjeno, gladno, bespomoćno ,srce bez pete, bez muzike, bez krvi, srce u getu papira i hemijske olovke, samo! O,gluposti, što se uvek mešašaš u njegove zakone kada nemaš ideju  o tome šta bi sa njim,sa srcem bez milosti, bez vina, bez oslonca na rebro, bez oslonca na reč. 
Ostaje nam ,vanzemaljci, ravna linija koja se skraćuje.
Svakim danom je malo manja.Čeka se tačka.Verovali ili ne!

петак, 16. мај 2014.

                   * * *

Neka voda nosi sve što me topi i razliva.
Stani na zemlju.
Dohvati  dobar vidik.
Patka više nema boju.
Senka je iza tebe i
jede trenutke.
Pijem jer mislim da ću ih udaviti.
Neka voda odnese što mora da nestane.
Biće dobro ponekad,
ali će biti.


            * * *

Let the water carry me
everything melts and flows.
Wait on the the ground.
Retrieve a good view.
Duck no more color.
Shadow is behind you and eats moments.
Drink because I think I`m strangle them.
Let the water carry you must go disappear.
It will be good sometimes.
But, it will be.

недеља, 09. фебруар 2014.



Синтеза мале анализе


Данас је био диван дан... деца су се потрудила да говоре о Бекету. Подсетили су ме на моје матурске дане. Најјачи утисак на њих оставила је прича о Бекету и скитници. Разумљиво, деца желе  готову истину и реалне догађаје и причам ти причу...неку пикантерију о писцу,по могућности.Кажем им да је  извесни скитница  Бекету зарио нож у леђа, након чега је завршио у затвору, а Бекет у болници. По изласку из болнице писац је отишао у затвор и упитао скитницу: "Зашто сте хтели да ме убијете ?" Овај га је дуго гледао изгубљено и измучено да би му на крају одговорио: "Не знам". А после је нашао кловновске и људске креатуре које ће немоћно и без воље играти велику трагедију човечанства на језивој, пустој сцени званој - живот! Два човека чекају Годоа. Затим долазе још два, па још један...Сви смо ту.
И као што рекох, данас је био диван дан. Један човек није желео да махне, климне главом, нити да заустави своје ноге и сачека да га сустигнем Раздаљина између мене и човека газеле (пријатеља),чега год, била је пристојна, видели смо се добро и зато након те изненадне газелине обневиделости не треба ни један детаљ да дозволи мојој
памети да претвара бесмислице у оправдања. Да сам желела да добијем одговор зашто се брзоноги / дивни, није зауставио да ме поздрави као што је то обично чинио, па да наставимо пут заједно, чула бих лаж или би права истина била сакривена Овако, констатовала сам неку врсту необјашњивог понашања, бесмислену игрицу, па рекох, како би било лепо да је та игра, макар и бесмислена, уствари, случајна, јер и то се догађа! Љута на себе што мислим читав дан о нечему што се не објашњава, што даје себи за право да има непознат узрок и разлог, и што тако као вечност може да се усади у живот као пантљичара, да и кад мислиш да си је се отарасио, враћа се без милости, пропустим га,...пустим френда да издрка своју домишљатост на мени ,и не чачкам по његовим фрустрацијама, јер сам сигурна да би ми дао "јако смислено образложење", и било би онда, ником ништа. Е, а овако... након неколико минута стижемо на заједничко одредиште, размењујемо по обичају неколико реченица, лукаво и као да се ништа није догодило.Не видим ни грм, ни зеца, само видим да нема љубави .Слушам углавном погрешне савете, типа ..."Ставиш тај дан у фолдер, без назива! Смејеш се пет пута дневно томе, и узимаш велику количину течности с чоколадом! Одеш до тоалета, погледаш се у огледало, после нус појаве,обришеш сузе и" ...Може и неки смотуљак ако наиђе вајар да изваја, тек да не спроводим истражни поступак где је једини сведок био мој пријатељ Невидљиви-Ја. Тај ме једино добро види ,чини ми се. А и била бих оптужена за лажно сведочење о предмету под шифром "Срце" од стране господина обневиделог (а шифру знамо само ми).
 Него..., шта сам ја уствари изгубила, а шта добила у новом дану који је већ прошао? Шта сам добила, а шта изгубила у данима с којима сам се поздравила? У дивном, непоновљивом дану...шта сам...? Леђа Невидљивог, сопствено слепило, и једно и друго, или...

недеља, 06. јануар 2013.




 НЕДОСТАЈАЊЕ
   

   Бадње је вече.
   Сати и минути се боре за  светлост.
   Ја сам по обичају у црном плишу.
   Презаштићена, нема шта! Имам две чаше, то је довољно.
   Невидљиви Јунак ми отвара врата књиге која се дроби у прах и прашину.
   Још једна урна у мом окриљу!
   Око тога ништа не можемо да променимо.
   Обећала сам прошли пут када си долазио да ћу паметније  да одиграм следећи круг,
   али опет  нисам имала среће.
   Недостају ми нечије руке. А сећам се да сам свe имала,
   све сам имала, али, ето, недостаје ти  нечија рука!
    Бар једна, довољно је!
    И дошли Јануар,Фебруар, Март...
   Март, мој месец! Занос под зубатим сунцем!
   Причамо о уметности као да једемо
   омиљену храну, као да пијемо најлепше вино!
  Једва се отргао од мене, хтела сам  да га замрзнем.
  Да се не истопи у Априлу. Е, због Априла ме сачувај још мало.
  И због оних Авенија. То је била та мрвица године због које је вредело живети!
  Смешна анегдота је заборављена пред налетом вртоглавице.
  Кругови и кружнице у  мојој глави се зауставише на највећој тачки  Нотр-Дам са које
  је требало  преживти видик рајске, тешке, овековечене белине коју си помиловао руком.
 "У Париз,у Париз...", говорила је гротескна скулптура и тај утисак ме је у шећеру самлевену   
  испратио назад.
     А Мај ме је отрезнио. Каже: "Имаш ти твоје руже у Шумадији! Гледај у њих!"
  Па смо опет причали о уметности, о прецима, нискоградњи, споменицима...
  Ништа ме тада нијe  болело, ништа ме није болелео..
  Мало сам чешће кијала.
  Тако је то у  Шумадији!
  А онда  на огњеном ћилиму,без извињења, додаше још мало пепела Јуни, Јули, Август.
  Знаш какав је био август!? Као да ме  је пресекао на пола, па ме зашио  и рекао:
  "Мораш даље, немаш куд! Ево ти Септембар и агапе!
  Октобар  нека  ти буде џокер, па ти види!
   Новембар памти по Малој ноћној музици, Маријама, Маријама..."
      А Децембар? 
   Децембар је за оптимисте утешна награда.
   Баш ти хвала!...
   Одјекујем као десет часовника по невидљивим зидовима невидљивих јунака
   од праха, у мом окриљу!  Све ћу их  поклонити некоме  у вечери бадњака који прште,
   када ме будеш...када...
    Уметност није сама !
  




петак, 28. децембар 2012.

                                 



     С  ТОБОМ









































 Дан ми дође  као краљу луда
 доведе ми непозване госте:
 кишу, муве и досадне мачке.
 Те тренутке отужне и просте
 сати бришу без трага и тачке

 Дође дан ми као да је љубав,
загрли ме к'о стихове рима.
Гледамо се- ја и случај сјајни!
Гледамо се -ја и случај тајни!
Нема сунца, љубав није зима!

Дан ми дође као давно време.
Као плоча старог грамофона
где се легу ногати пауци
где дремају неки стари звуци 
 твоје, моје, омиљене теме.

  Дође дан ми када знам за оно.
 То је оно- све што није наше:
 нежно,тихо,невино и меко.
 О томе се само дуго ћути... 
 И најлепши сан више не слути 
 да ти нисам Неко,Неко,Неко!!! 

 Дође дан ми махнит као ватра.  
 Тамо, негде, неко, нешто слави.
 И док спава  шума рузмарина
 као моја коса окићена,
 С  тобом сам  у мојој топлој глави  
 С  тобом сам у мојој топлој глави...






уторак, 18. децембар 2012.






DRIVE, DRIVE, DRIVE, MY FRIEND...
( Х... је шапутала бајалицу у ноћи без сна док је над
 дрвеним таваном плесала непозната птица)




















К'о Циганка си, а ниси!
Русалкама гркљан вадиш
да им глас не проклија у водама!
Интуицију би ти неки шеик купио овде за све паре
да је не  расипаш по пољима где се легу змије.
Остави драгог нек' има селективно памћење!
Насамарен изгубио наду брзо,
Па нађе тебе,
да те обеси наопако
да висиш с главом према земљи црној!
Ма.. зар мрави да лелечу, мама?!
Зар Лудача ВелеБиљка да се савија и да пева?!
Хеј, you, o, my, friend...
my dear, friend,
шта ми сада возимо...
коју свест, који проблем, који свет!?

 саплети ме
 мама
 да ишчашим струк
 да се савијем 
 уместо тебе
 да ме не гледаш
 како му  певам
My friend...drive,drive...
.....................................
....................................

 уштипи ме
 да се нeдосањана
 ослободим воде из главе
 да ми се осуше источници
 да ти се одморе очи чарние
 да ти сване

 И да не видиш

 док му дајем Хлеб
 као он мени Камен
 док спуштам главу на њега
 док почивам под њим
 Док му дајем вино
 Живот
 Све...

 И само да не чујеш

 када  кажем:
 My,dear,friend...my,dear friend
 My,dear,friend...
 







среда, 02. новембар 2011.


 СЛУЧАЈНИ ПАКАО ГОСПОДИНА И ГОСПОЂЕ "ФМ"



20...IIXX 1102.

У једном про-во-ево друштву халабука, манифетлука и шизофреника појавиле су се новине" Свеучилиште за цице ..." 
и у њима једна рубрика, а у рубрици један текст ЊИ- ЊУ- ЊА "новинарке" под насловом'' -
"Само кикотање Српкиње спасава". 
Ту она дели савете удавачама...
 И упозорава их да не смеју да прочитају ни  једну књигу,осим њене која је на Сајму књига 
била најпродаванија.
Смисао те "књиге" може стати у следеће редове:

... А ја сам била, драге даме, још и крпељива
 и нисам била ни на шта гадљива,
 и никада нисам своју() ...
нарочито чувала и.. и...и...
шта све нисам радила 
да бих дом свој изградила.
Угледајте се на мене и мрву моје биографије.

  Најнеукуснији ђувеч од "романа" је у "Свеучилишту за цице"
  излазио у наставцима. Пети наставак је доживео реиздање,
  а две цице су се чак и почупале испред киоска,
  јер за једну од њих није било новина.
  
            А,ово је интерпретативна суштина целе приче:

200 њи- њу- ња познатих и непознатих коза, насрнуло је на 200 познатих,
мање познатих и непознатих јарчева! Успешна година!!! Мирише сено.

"Без превртања, молим, имам календар!!!", рече један, суровоинтелигентни и
најсперматозоиднији од свих јарчева. "Плашим се, козо, једна, да ти
не буде много још једном! Уосталом, где је овде еротика, кад ми је она
твоја измећарка, покупила сав могући измет, сто јој мајки и богомајки!!!
Врло сам бесан и непотенцијалан!"

" Ооооох, њи- њу-ња, не брини, јарцу, мој глупи
(то увек изговара у себи) ево, скуваћу ти савршену магију,
од моје миомирисне цикличне, имам/немам крви, тако да ти календар
више никада неће бити потребан", рече козица брадатом мајстору
и хитро подиже обе ноге у вис.

"Ааааахххх, козо, моја, ти увек изговориш праве речи у правом тренутку
... њет, њот, њут...ма такве обожавам, дођи, дођи у мој рај, у мој загрљај,
у мој сеновити краj, да остаримо заједно!"

"Њиии ,њууу, њаааај... да остваримо крааај, заједнооо."


***

23.XXL 1102.
Сењак, Београд, михољског лета господњег.
Новине (пресавијене, једва да се види нешто као"ИсХс")
на старом иструлелом столу.

Мој пријатељ и ја ћутимо. Гриземо цигаре и чкиљимо у правцу сунца.
"Хтео сам да ти кажем шта сам чуо од једног украјинског монаха (Р.М)"...
"Шта, хајд' обрадуј ме..!?"
"Тај стари каже, а ја му верујем, да смо свет земаљски изгубили,
ово је почетак краја."
"То многи кажу, ништа ново...Него, дај ми неко наравоученије ... хах..."

 "Не померај време и само мирно сачекај крај."

Архива чланака