недеља, 09. фебруар 2014.



Синтеза мале анализе


Данас је био диван дан... деца су се потрудила да говоре о Бекету. Подсетили су ме на моје матурске дане. Најјачи утисак на њих оставила је прича о Бекету и скитници. Разумљиво, деца желе  готову истину и реалне догађаје и причам ти причу...неку пикантерију о писцу,по могућности.Кажем им да је  извесни скитница  Бекету зарио нож у леђа, након чега је завршио у затвору, а Бекет у болници. По изласку из болнице писац је отишао у затвор и упитао скитницу: "Зашто сте хтели да ме убијете ?" Овај га је дуго гледао изгубљено и измучено да би му на крају одговорио: "Не знам". А после је нашао кловновске и људске креатуре које ће немоћно и без воље играти велику трагедију човечанства на језивој, пустој сцени званој - живот! Два човека чекају Годоа. Затим долазе још два, па још један...Сви смо ту.
И као што рекох, данас је био диван дан. Један човек није желео да махне, климне главом, нити да заустави своје ноге и сачека да га сустигнем Раздаљина између мене и човека газеле (пријатеља),чега год, била је пристојна, видели смо се добро и зато након те изненадне газелине обневиделости не треба ни један детаљ да дозволи мојој
памети да претвара бесмислице у оправдања. Да сам желела да добијем одговор зашто се брзоноги / дивни, није зауставио да ме поздрави као што је то обично чинио, па да наставимо пут заједно, чула бих лаж или би права истина била сакривена Овако, констатовала сам неку врсту необјашњивог понашања, бесмислену игрицу, па рекох, како би било лепо да је та игра, макар и бесмислена, уствари, случајна, јер и то се догађа! Љута на себе што мислим читав дан о нечему што се не објашњава, што даје себи за право да има непознат узрок и разлог, и што тако као вечност може да се усади у живот као пантљичара, да и кад мислиш да си је се отарасио, враћа се без милости, пропустим га,...пустим френда да издрка своју домишљатост на мени ,и не чачкам по његовим фрустрацијама, јер сам сигурна да би ми дао "јако смислено образложење", и било би онда, ником ништа. Е, а овако... након неколико минута стижемо на заједничко одредиште, размењујемо по обичају неколико реченица, лукаво и као да се ништа није догодило.Не видим ни грм, ни зеца, само видим да нема љубави .Слушам углавном погрешне савете, типа ..."Ставиш тај дан у фолдер, без назива! Смејеш се пет пута дневно томе, и узимаш велику количину течности с чоколадом! Одеш до тоалета, погледаш се у огледало, после нус појаве,обришеш сузе и" ...Може и неки смотуљак ако наиђе вајар да изваја, тек да не спроводим истражни поступак где је једини сведок био мој пријатељ Невидљиви-Ја. Тај ме једино добро види ,чини ми се. А и била бих оптужена за лажно сведочење о предмету под шифром "Срце" од стране господина обневиделог (а шифру знамо само ми).
 Него..., шта сам ја уствари изгубила, а шта добила у новом дану који је већ прошао? Шта сам добила, а шта изгубила у данима с којима сам се поздравила? У дивном, непоновљивом дану...шта сам...? Леђа Невидљивог, сопствено слепило, и једно и друго, или...

Нема коментара:

Постави коментар

Архива чланака