Ми

Сваког пролећа миришем кишу.То је ритуал,спокој за живце,смирај за омамљујуће немире тела.Ни померила се нисам када је тамјан почињао да се меша са хладноћом.То нам је увек утеха-чекамо празнике,славимо и шапућемо.
Спавала бих да продужим живот сном.Хвалим свима велику,златну дуњу,тешку за мој длан.У страху да је не испустим,моје тело почиње да тамни као боса стопала на тврдој земљи.Тешко је било прстима да задрже велику дуњу у маленој шаци.Видели су ме како у мирису испарења Светиње хватам топле очи,а после тога пили су и јели сажаљивост.Из сваке чаше и тањира,у мехурима,у каши од ораха са воском...свуда је тешко одзвањало "није јој заривала нокте,а попила је сок од њених суза".

Стид ме облије што тада нисам могла да будем ветар,да не виде како тугујем.
Све је ту некако старо. Побегли смо,не знам од чега. Прошла је још једна јесен.

Мелодрамом у главу

Свака сезона имала је термин у којој се представа " Вишњо, чувам те од фукара, не брини!" приказивала публици. Глумац је хтео да представа увек има исти текст, покрете на сцени, шминку нешто другачију и сценографију што урбанију, али с тим да је гледаоци ( поготово они урбани) увек различито доживе тако што ће својим аплаузом и овацијама показати да су задовољни. Очекивао је и да га неко потражи након представе, затражи му аутограм, застане и поприча с њим, али кратко без много речи.То се догађало често...

"Па, шта је спорно, драга госпођице, не налазим... не налазим ...време.

Заузет сам, заузет!"

"Али, ја сам..."


"Посвећеност ме кошта...много играм, играм, а ноге отежале, руке се једва пружају,
вид више не помаже, а уши не чују...даске поломљене...једино ми онај горе још
придржава завесу."

...Ја сам..."


"Не, не...нисам знао да ме посматрате из 25. реда, мене то много и не занима.

Пријатељима обично обезбедим прве редове..."

"Што се мене тиче... имала сам жељу... да говорим са вама о једној књизи, која је..."


"А што се Вас тиче, морали сте ме обавестити да вам дам карту преко везе...
за неко место ближе мени... Ах , да, па и ви сте, чини ми се нека моја ...

"Ја сам ваша...раскомадана прича..."


"...Једва се сећам Вас, то бледило је израз дистанце... мало сам заборавио...време...време је криво! Али никада не пропуштајте представу... следећа је заказана на дан неког празника који нам је важан. Морате бити дрчни, лактарош, наметљиви давеж и пробити се једино тако до мене, до првог, другог реда!... Шта??? Смејете ми се???? Како то није ваш стил?... Не долази вам се више?...Хм, хм... добро је и тако. Ја ту не бих да мењам ништа .Свет је такав, ми смо такви, бог је вечност, та шта ћете! Па, ја сам само глумац! Ја лажем! Нисте ме ваљда схватили озбиљно,забога!?

"Изгледа да јесам, на моју срећу! Ја сам Вишња, моје племе је изумрло. И немој више тако да ме чуваш у истопљеним часовницима!"

ЗИМА

У данима када има сунца храни се мирисом багремовог цвета и дружи се с пчелама, а када дође зима сваког јутра једе хлеб од кукуруза. Онда одлази на велики магистрални пут. На хладноћи стоји и продаје две пернате животиње и по неки балван из шуме. Одавно је коња продао извесном влашком богаташу који му је одвео и жену. Није хтео да га убије. Или је слагао.

Испод шубаре зури у најлуксузније аутомобиле које не може да испрати погледом. Греје га дим из луле. Не уме више да мисли. Зна да га лажу сви- и мантије и гмизавци и шешири и новине, само верује земљи. Пси су му окренули своја мршава леђа ка северу и чувају неко друго стадо.

Сваког јутра језиви звук испрекидано црта слутње испод замрзнутих трепавица док један мали, струкирани жакет прескаче заштитну ограду магистрале. Он види сјај Њене беле нежне коже која нестаје у круговима црних поцепаних чарапа и ђаволски дугачке нокте којима покушава да задржи нешто мало металног страног новца у малој, јефтиној ташни. Носи канап око врата и обично окреће палац ка западној страни. Најчешће невешто ставља црвени кармин, благо се нагне ка Њему као да тражи захвалност и нежно му намигне. Чекају купце, он своје, она... своје. Понашају се као да се никада нису видели, али само док не сакупе довољно туге, коју потом заједно пакују под снег.

Хана

 Вратићу се када будем победио самога себе.

               Нећеш ми тада бити потрeбан, слабашни,човече!

Мутни ловац не види Хану.
Хана носи сат са сказаљкама и инсистира на томе да морају јасно да се чују његови откуцаји. Коњаник хлади ваздух својом снагом. Мутном ловцу се не допада комбинација поља која су тренутно на располагању. Чека другу прилику. Хани је свеједно. Шта мислите коме није свеједно? Ветробрану јер је заљубљен у кишобранитељку! То би рекла Хана која се скрива
негде у бистрој води чекајући спајање неусаглашених полова.

Хана IV

Хана неће бити кћи мутног ловца

( у дану који је био тежак и мутан, њено

обраћање је оживело мирис чаја за смирење)

Узалуд таласи гоне сребрни прах ка обали,сјајне честице

када се помешају са талогом, лако се поистовећују са њим!

Далеко сам од ње, мутни ловацсе храни грешком

јер се ја крећем у кругу који је обележен крстом.

Наопако си окренула компас, драга ма...ма!

Сажимања те остављају да чекаш у реду неме гомиле а...

закључала си реч у бакрорезу.

Неми несрећници застајкују, обилазе,као пред најглупљим

вашарским чудом, тупо се чуде чуду! Ако сам добро видела,они поред

обале свом снагом газе по њему, мисле да је стара конзерва са мамцима.

За кључ никада чули!

Мешају се као карте, смењују се, неочекивано су на неочекиваним местима.

Померени су , као поцепано платно на јарболу које ће ветрови сахранити
у мору. А ти живиш у нади и хммм... сваким даном се све више удаљаваш

од круга који је обележен

КРСТОМ +

• Врати се на почетак!

Хана III

Хана неће бити кћи мутног ловца
( треће њено сачувано обраћање)

Драга, драга, мама,
Ако је ветар донео кишу, ја сам obdoas, а ти си fata morgana,
а може бити и обрнуто. Дакле, само Бог зна истину!
Таласи постају неподношљиви, мислим да ће се преврнути брод.
Близу је острво, само да не налетим на разгледницу коју
ти нећу послати- онесвешћене јегуље и покисли уплашени пужеви!
Обрати пажњу на ОКО моје и твоје ноћи -Месец!
Подморница кружи око наших глава, шкољке су у опасности.
Објављујемо им рат ако не предају мреже. Бисери су се спасли, не тугуј!
Драга мама, пронашла сам сандук. Ти би волела да су ту рукописи
наших песника...Сви бисмо то волели ...
Спавај, али кратко!

Х А Н А II

Хана неће бити кћи мутног ловца

( њено друго сачувано обраћање)

Мама, моја драга, да ли је живот ово?

Читав дан штуцам. Оборим главу на одваљеној дасци брода

 и таман када задремам спопадне ме штуцање.

 Далеко сам ти отпловила, сада и да хоћеш, не можеш да ме видиш.

 Наљутила сам се.

 Боли те ушна шкољка од оне шкољке, можда ме зато не чујеш.

 Обукла сам белу хаљину са веженим жутим лимуновима

 а сандале ми и не требају.

 Имам шешир од лишћа и зато сви мисле да сам лимуново дрво!

 Стари морнар ми је рекао да не држим ноге у води

 јер могу да се заглаве међу ребра скелета. Онда знаш где сам.

 Требало је заједно да одемо тамо.

 Док се то не деси ја ћу уместо тебе да исплетем венац
 од воденог бршљана  и спустићу га на модро стакло.

 Немам довољно крви, тако да не можемо да наздравимо.    

 Подсећам те да треба ти да се побринеш за то!                  

 Знам да мислиш на мене и да од тебе све зависи.  

 Ако ти треба помоћ, позови варварина, Лилит ће те преварити,

 зато читам ти мапу која је скривена на јагодицама твојих прстију,

  у најмањем кругу сам ја уцртана. Само треба да се појавим. 

  Запамти!

•