Џез и coronavirus  

Били смо у малом стану. Љубав и ја. Нисмо могли добро да затворимо врата терасе и дувало је помало. Али тада је било лепо време, чини ми се. Март. Чуо се његов глас са свих телевизора у стамбеним блоковима. Њега познају сви становници државе, али само зато што гледају у телевизор. Ми смо се смејали јер је он почео да плаче...Али, не бих о њему. Да, имали смо интернет и компјутер. Важне вести одзвањају и говоре да је цео свет у рату са истим непријатељем. Слушамо џез, acid-jazz и одмарамо очи. Затваруја нас. Можемо само отићи до маркета и брзо назад јер је полицијски час. Гледамо кроз прозор. Један дечак крши правило, ухватили су га јер је закаснио. Вукли су га и видела сам да су му из кесе  испале наранџе. Јецао је и био је немоћан.Те ноћи нисам заспала. Једемо и слушамо џез. Сви смо поред рачунара и телефона. Шаљемо деци линкове и кривимо кичме.То је трајало и није се завршило када смо пожелели. Није се завршило ни сада. Сада много радимо и бојимо се.Ограде нам се смеју. Сада не можемо где год пожелимо.Нижу се наизменично слике једног филма који гледамо дуго. Хранимо мозак џезом и шаљемо снове на обале океана.