Ми

Сваког пролећа миришем кишу.То је ритуал,спокој за живце,смирај за омамљујуће немире тела.Ни померила се нисам када је тамјан почињао да се меша са хладноћом.То нам је увек утеха-чекамо празнике,славимо и шапућемо.
Спавала бих да продужим живот сном.Хвалим свима велику,златну дуњу,тешку за мој длан.У страху да је не испустим,моје тело почиње да тамни као боса стопала на тврдој земљи.Тешко је било прстима да задрже велику дуњу у маленој шаци.Видели су ме како у мирису испарења Светиње хватам топле очи,а после тога пили су и јели сажаљивост.Из сваке чаше и тањира,у мехурима,у каши од ораха са воском...свуда је тешко одзвањало "није јој заривала нокте,а попила је сок од њених суза".

Стид ме облије што тада нисам могла да будем ветар,да не виде како тугујем.
Све је ту некако старо. Побегли смо,не знам од чега. Прошла је још једна јесен.

Мелодрамом у главу

Свака сезона имала је термин у којој се представа " Вишњо, чувам те од фукара, не брини!" приказивала публици. Глумац је хтео да представа увек има исти текст, покрете на сцени, шминку нешто другачију и сценографију што урбанију, али с тим да је гледаоци ( поготово они урбани) увек различито доживе тако што ће својим аплаузом и овацијама показати да су задовољни. Очекивао је и да га неко потражи након представе, затражи му аутограм, застане и поприча с њим, али кратко без много речи.То се догађало често...

"Па, шта је спорно, драга госпођице, не налазим... не налазим ...време.

Заузет сам, заузет!"

"Али, ја сам..."


"Посвећеност ме кошта...много играм, играм, а ноге отежале, руке се једва пружају,
вид више не помаже, а уши не чују...даске поломљене...једино ми онај горе још
придржава завесу."

...Ја сам..."


"Не, не...нисам знао да ме посматрате из 25. реда, мене то много и не занима.

Пријатељима обично обезбедим прве редове..."

"Што се мене тиче... имала сам жељу... да говорим са вама о једној књизи, која је..."


"А што се Вас тиче, морали сте ме обавестити да вам дам карту преко везе...
за неко место ближе мени... Ах , да, па и ви сте, чини ми се нека моја ...

"Ја сам ваша...раскомадана прича..."


"...Једва се сећам Вас, то бледило је израз дистанце... мало сам заборавио...време...време је криво! Али никада не пропуштајте представу... следећа је заказана на дан неког празника који нам је важан. Морате бити дрчни, лактарош, наметљиви давеж и пробити се једино тако до мене, до првог, другог реда!... Шта??? Смејете ми се???? Како то није ваш стил?... Не долази вам се више?...Хм, хм... добро је и тако. Ја ту не бих да мењам ништа .Свет је такав, ми смо такви, бог је вечност, та шта ћете! Па, ја сам само глумац! Ја лажем! Нисте ме ваљда схватили озбиљно,забога!?

"Изгледа да јесам, на моју срећу! Ја сам Вишња, моје племе је изумрло. И немој више тако да ме чуваш у истопљеним часовницима!"

ЗИМА

У данима када има сунца храни се мирисом багремовог цвета и дружи се с пчелама, а када дође зима сваког јутра једе хлеб од кукуруза. Онда одлази на велики магистрални пут. На хладноћи стоји и продаје две пернате животиње и по неки балван из шуме. Одавно је коња продао извесном влашком богаташу који му је одвео и жену. Није хтео да га убије. Или је слагао.

Испод шубаре зури у најлуксузније аутомобиле које не може да испрати погледом. Греје га дим из луле. Не уме више да мисли. Зна да га лажу сви- и мантије и гмизавци и шешири и новине, само верује земљи. Пси су му окренули своја мршава леђа ка северу и чувају неко друго стадо.

Сваког јутра језиви звук испрекидано црта слутње испод замрзнутих трепавица док један мали, струкирани жакет прескаче заштитну ограду магистрале. Он види сјај Њене беле нежне коже која нестаје у круговима црних поцепаних чарапа и ђаволски дугачке нокте којима покушава да задржи нешто мало металног страног новца у малој, јефтиној ташни. Носи канап око врата и обично окреће палац ка западној страни. Најчешће невешто ставља црвени кармин, благо се нагне ка Њему као да тражи захвалност и нежно му намигне. Чекају купце, он своје, она... своје. Понашају се као да се никада нису видели, али само док не сакупе довољно туге, коју потом заједно пакују под снег.

Х А Н А II

Хана неће бити кћи мутног ловца

( њено друго сачувано обраћање)

Мама, моја драга, да ли је живот ово?

Читав дан штуцам. Оборим главу на одваљеној дасци брода

 и таман када задремам спопадне ме штуцање.

 Далеко сам ти отпловила, сада и да хоћеш, не можеш да ме видиш.

 Наљутила сам се.

 Боли те ушна шкољка од оне шкољке, можда ме зато не чујеш.

 Обукла сам белу хаљину са веженим жутим лимуновима

 а сандале ми и не требају.

 Имам шешир од лишћа и зато сви мисле да сам лимуново дрво!

 Стари морнар ми је рекао да не држим ноге у води

 јер могу да се заглаве међу ребра скелета. Онда знаш где сам.

 Требало је заједно да одемо тамо.

 Док се то не деси ја ћу уместо тебе да исплетем венац
 од воденог бршљана  и спустићу га на модро стакло.

 Немам довољно крви, тако да не можемо да наздравимо.    

 Подсећам те да треба ти да се побринеш за то!                  

 Знам да мислиш на мене и да од тебе све зависи.  

 Ако ти треба помоћ, позови варварина, Лилит ће те преварити,

 зато читам ти мапу која је скривена на јагодицама твојих прстију,

  у најмањем кругу сам ја уцртана. Само треба да се појавим. 

  Запамти!

• 
  

ХАНА I


Хана неће бити кћи мутног ловца

( прво њено сачувано обраћање)

Мама, ја нисам овако замишљала живот!
Није требало да пливаш близу обале. Толико је стена од маховине и воденог бршљана ( воденог бршљана?), модрих шкољки, али морнарско плаво-модрих као тосканско небо, када си ми рекла да га сачувам што дуже у зеници јер то се другачије не може сачувати. Залутала си заведена мелодијом шкољке која је у себи скривала бисер. Заспаше они светионици покрај прљавог кеја који је држао дистанцу и ти више ништа ниси видела. Уздала си се још само у најближу звезду. Драга моја мама, изгледа да је тачно оно што си претпостављала, лови се у блату, храни се развратом, плету се мреже у договору са шкољкама. Водени топ (сада је водени) удаљен је од Њега пет сати галебовог лета. Ти си ми причала да је Он патриота. Видиш, ја му не верујем, прво тебе је само једном одбранио. Био је љубазан, али скоро позер. Тај топ, ма не вреди ни причати... тражи храброг и чистог. Подсећам те.
Ја те чекам, зато што постоји безброј разлога због којих сањамо. Водила си ме у средњу Европу. Научила си ме како је моје име овде неко спаљивао.Ја сада имам разгледнице на шнали за косу. Рекла си да ћеш ме праменом косе везати за сидро док не научим да најбоље пролазе оне које су прочитале једну једину књигу "Најстарији занат на сто начина".
I разгледница: Најлепши мост и твоја рука која ми заклања поглед од хладних скулптура. Видела сам твојим очима како лепота не престаје да те надахњује.
II разгледница: Једна твоја мисао ме упорно пече " како се торњеви и катедрале гледају заљубљено, то ми даје наду..." Мени не, али због тебе ћу веровати у ту идеју.Опростићу твојој слабости.
Мама, али та шкољка се не отвара, то сам ти више пута шапутала у сну!
Жао ми је што ме ниси чула. Дуго спаваш и не будиш се.

       
                                                 

        ИСПОД  ПОГЛЕДА У НЕБО  
    
                                     
        (уместо увода)
   / Неки који виде
   оно што је између погледа и неба
   могу да се смеју или да плачу,
   то зависи од искуства. /




                                         &
#Ово се зове "ти си најбоља на овом свету, али ја видим да је свет велики."


*Ово се зове "ти си најбољи на овом свету, али ја нисам твоја супротност."


* Ко измисли ту глупост да се супротности привлаче? То није тачно!




#Ово се зове" јединствени смо на овој планети... 
 Шта ли  ће нам дати за награду"?
 * Лилихип? Лилихип.
  *....Ово се зове "маратон пужева."  Пужева и ножева!


#Ово се зове "чекај да кажем нешто бесмислено, јер је и то боље него..."
* Него да се загрцнем ако бих појео нешто велико, одвратно, не дај боже!


#Ово се зове " Извини, али ја сам Петар Пан иако уствари нисам, али такав сам..."
 * Како увек ја да налетим на Пана Петра, како,заштоооо?


#Ово се зове " Ма чекај да се "средим",
 мисли ми се не поклапају са капима кише..."
 * Види,.. сређује се 5000  година  ( Видиш ти то моја омиљена хиперболо)!


#Ово се зове "ма ти си наивна, ја сам се само мало шалио."
 * Замисли, чудновато, али и ја сам се само мало шалила!


#Ово се зове " можда и хоћу, али када не бих могао да хоћу, јер чини ми се да нећу."
* А зенице као два зрна бибера у води!


#Ово се зове "мислим да нећу, јер шта ако...а ја тако мрзим АКО!"
* Ееее...онда је овако!


#Ово се зове "Дајте нам, конобаре, још једно 5 пепељара, није нам довољна једна!"
* И сав алкохол који имате, али нам одузмите средства за самоспаљивање!


#Ово се зове "Рекао бих ти да си тешка као смрт, али некако се суздржах!"
* А да си ми удахнуо живот, сада бисмо имали још један живот!


#Ово се зове "С тобом је увек нешто друго и када није, и зато бих те ја најрадије мрзео..."
* Е, то, то - покида ти све правце и конце! Али држиш се ти за нешто!


#Ово се зове " Све што сам мислио да ти кажем, претпоставила си."
* Јесте, благо теби!


#Ово се зове " Иди кући и опорављај се 150 година, стрпљење је врлина!"
 * Да смо од камена, онда можда!

#Ово се зове " Ма шта ме боли... и ти си Палчица, зато ниси ни побегла на време, 
мислим, сва срећа, па имамо време, мени је то, баш онако симпатично."


* Е, дотле смо стигли, даље не постоји!


                                                                 &

  # "Ха..., види, па теби је рука као сламчица!"
   " Е, види, Палчице, како да ти кажем, овај, онај, шта сам оно хтео....?"


 * Где си се загледала у њега,несретнице, сретни се са мозгом,
    какав ти је то проблем?!! 
    ...А крв цури низ прсте руке од сламчице! Пијем сопствену крв, а не примећујем!
    То ви наравно не видите!


 # " Конобар!!! Еј, дај донеси девојци још 2,3 сламчице!
   Фина девојка, како не видиш???" Мало је нервозна без разлога, 
   пробушила је мозак!( шта би друго помислио тај сероња....онај прави,шатро духовит)!
   Само ти седи ту, одмах се враћам, ако се сетим где ћу..." 


* Ма ко ме питао што сам искрварила, а и како да ме пита крвопија када се ништа не види!
           
                                                                  &

                                       ( Након 10 000 година)

#"Хеј, ти, слушај да ти кажем, иако нећу да ти кажем 
Ти си најбоља на свету заувек!АЛИ... нема више бајке!"

*"Хеј, ти, слушај и ја теби да кажем, иако нећу никада да ти кажем 
Ти си најбољи на свету, али нећу више да те сањам, мајке ми, него 

ВРАЋАЈ МИ БАЈКУ, тешко је, бре, више овако!"



                           

                       ( аутор не воли да напомиње...али )
   Tужну бајку о 1001 илузији о љубави ( а ово је пети њен сегмент)
   извели су :
     * једна мала велика г-ђица Палчица (Варја Ракич)
     # један велики мали господичић Пан Петар ( Владимир/Димослав Лажњајев)

& П.С. Аутор никада није срео протагонисте,
             али осећа да живе ту негде испод погледа у небо.
 

Прича моје приче

                                                                       







 

 Љубавници од Светова и Ратници од ватре!
 Пре него што загрлим даљине очима и ушима успавам загонетке.
 Вечност и ја немамо крај ни чекаонице са клупама за одмор.
 Једемо лагану тинктуру од снова и историје на бескрајном путу по којем  ходате.
 Ни за шта нисам одговорна!Может ме избрисати ,не љутим се.
 И када ме поново потражите, не морате тражити опроштај.
 Пазите на распоред слова и бројева наравно, то је за ваше добро!
 Не вређајте нечије достојанство, све остало је дозвољено!
 Моју помоћ нећете имати када се нађете са лешином самоће.
 И не помишљајте тада да сам вас издала.
 Самоћа је мој и ваш пријатељ!
 Вашу тугу не могу да умањим, ни да сакријем
 ни мање ни више од онога колико ви то сами желите.
 То што постојите и што сам вам пријатељ, сматрајте срећом и врлином!
 Ја сам вам све што имате и немате!
 Али то не треба да вас теши, нити да вас убија, напротив!
 Од ваше снаге све на овом свету зависи.
 Направите пролаз свима који вас не виде и који беже од вас,
 од њих се чувајте, али их не осуђујте!
 Они нису  из вашег племена!
 Ви сте рекли своје онима који су желели да чују и да виде.
 Управо сада долазе неки други, неки други, неки други...
 И неће пропасти свет док је мене и вас!
 Док је приче...

РАМ ЗА ДВЕ СЛИКЕ

Брини ти своју бригу!

О, боже, али са ове дистанце, поготово са ове дистанце, то је био Рај!

Често се нема у чему другом тражити уточиште него у сећањима, ако је то "нешто" достојно сећања.

Ја тада нисам могла мислити озбиљно да постоји неко друго време, ни да је постојало. Ја тада нисам могла да знам да је зло неуништиво и како му се супротстављати. Сва срећа па сам од моје уже породице увек добијала директне одговоре на којекаква питања. Склапао је дечији мозак тада разноразне мозаике,али облици су остали, а боје су се изгубиле.

Сећам се да моји рођаци на својој крсној слави нису палили свећу, а да је моја покојна бака на моје питање "зашто"..., имала већ спремљен одговор..."Они су комунисти, али ми треба да бринемо своју бригу!"... Када су рођаци почели палити свећу на својој крсној слави ,е, тога се не сећам. Али почели су. А ... измрцварени дани младости моје баке уградише јој у сећање два симбола као два страшна чипа- петокраку и кокарду! И те приче о гускама, прасићима, собама од сламе, дугим брадама до колена биле су ми страшније од најстрашнијег суда!"Бако, дај ону басну о медведу и ... што прича деда пред спавање"! Незадовољно је негирала. "Не знам ја то...то нека вам прича он!"

Хтела сам ово да кажем, та волтеровска реченица "Брини своју бригу" упарложила се у мојој породици као нека мантра, а мени је с годинама постала неподношљива. Наравно, она може бити терапија малограђанштини, али како, мислила сам, можемо учинити нешто за опште добро ако будемо бринули само о себи и за себе! Онда ће други, већи и моћнији почети да брину о нама. На крају крајева, сада знам, ми свлачисмо наше ношње јер су нам силом кројили другачије хаљине и не питајући нас да ли нам се допадају. Да се не лажемо, ја тада нисам могла знати, а може бити да нисам желела да знам, да зло не дрема и да га моћници хране да када довољно ојача прогута слабије. А данас знам, ми можемо бити у златном акваријуму златне рибице, шта то вреди када је ајкула међу нама, најопаснија, баш међу нама! Тако нам је увек било!

Те 1992. гладне,сабласне и крваве године моја бака је била сенка, сачекала је да се мој брат врати из војске и заувек нас је напустила.Остало не заслужује спомена и сећања.

" И замисли да брдо слика путује свемиром"...

...И чини ми се као да сам деценију и по преспавала ловећи неки други свет!

Дакле, јасно је, заборавила сам све оно што није било достојно мог сећања. Ако је данас ишта добро, добро је што људи мојих година носе у себи некакав резултат идолопоклонства. И немојте само да се гнушате када се спомене реч идол, јер сви смо их имали!Ја сам неизмерно срећна што смо их имали, а разочарана што их више нема. Дај боже да ми се чини! Друга је ствар што их се једног дана одрекнемо, убеђени да смо аутентични, а уствари ми смо у заблуди! Ових дана на једној познатој интернет мрежи читам следеће коментаре: "Памети и Азре никад доста"!,"Џони, ти си срушио берлински зид"! "Азра се слуша мозгом"!

А ја овде додајем...Тих 80-тих година са одушевљењем смо читали Пекића, Михаиловића, Орвела...али смо се некако највише трудили да разумемо Штулићеву поезију!

Ха, мени је сада и тужно и смешно колико нас је тај човек добро упозоравао на оно што ће уследити, а ми смо рачунали да он пљује по естаблишменту и да нема искорака друге врсте. Мало је рећи да су га лицемерје и поквареност отерали заувек одавде и оданде, свуда где је припадао, а припадао је . И не само њега, као што знамо! То време и тај човек су ми нешто значили јер не можеш све добре ствари покупити од породице, нешто научиш на улици, а нешто од нечије памети која те усмерава на пут на којем ће се срести са твојом природом. Ја сам по први пут тада чула да постоји мисао као "конци алузије који продиру у свијест" и тај језик набијен растрзаношћу, а лишен сваке патетике. Како године брзо пројурише!
 А ја? Хоћу само неког ко ће разумети када му кажем: "Замисли да брдо слика путује свемиром, можда не разумеш, али...". Ма...не разумеш...то најважније ти не разумеш или се правиш само...

Сребрне очи

                                                  

                                                  Најлепши пас на свету! :)

                                          

                                    Ујео ме пас!

                        Подмукла џулела!

                        Па крива си - џукеле су ЏУКЕЛЕ!

                        Неки одустану, али то су они нахрањени.

                        Носиш завоје?

                        Носим отров!

                        Ујео ме пас, носим таму и беле фигурице.

                        Не видим.

          

                       - Што нисмо тамо увек?

                        Где? У тами?

                       - Не, у духу!

                        Знаш да не можемо.

                        -Онда бар у тами духа!

                        Тога имa?

                        -Духовна сепса сабласно кида!

                        И крај не може бити на почетку.

                       - То смо се договорили. Види Џармош!

                        Зар смо голи?

                        - Ја нисам.

                        То је твоја коса.
                         То је твоја коса.
                          То је твоја коса.
                         -Чини ти се.

                        - Нека свирају у међувремену!

                        Ко?

                        - Брезе.

                        Пусти те праменове од свиле.
                        Сањао сам косу.

                        - Спавајте, спавајте, спавајте...
                        - Спавајте,спавајте,спавајте,
                        - Спавајте,спавајте,спавајте,
                       - моје сребрне очи,
                       - моје сребрне очи,

                      -  моје сребрне очи! 

                       - И Када наступи тишина, пробуди ме.

                       - И Када престану сви тонови, пробуди ме!

                       - То сам говорила мами када сам била мала.

                        Сада ме јуре бесни пси.

                        И мрак је.
                                                    
                                               
                                                   П.С. то је био део сна у којем се тражи
                                                      жива или мртва бесна џукела,
                                                      али није пас,псе волим.
                                                       Неко је причао са мном...
                                                       волела бих када бих могла
                                                        да се сетим...

             КЊИГА  КОЈА  МЕ  НИЈЕ  ОСТАВИЛА  РАВНОДУШНОМ  

 Нисам мислила о љубави што је иначе реткост. Ни о смрти.
 Ни звезда није било на небу.

 Ни мириса које доноси пролећни ветар.
 Равнодушност је грозна болест.

           Пуцкетала сам ноктом по порцуланској шољици за кафу и мислила о сну који нема значење.А затим, један трзај лактом и брдо књига са полице сручило се по мени да би се на мојој глави зауставила само једна која ме је тако пресавијена на пола  заштитила  од  осталих.

                                       

               ЈЕДАН  ДАН  МЕСЕЦА  МАРТА  И   МОГ  МАЛОГ  ЖИВОТА

 РУКЕ (раширене,скупљене,прсти испреплетени,чело сјајно,коса резана на брзину,лица логораша бела као креч) КЛАВИР.
             Излазим из биоскопа.Осећај нелагодности ме у потпуности обузима.
Мирис боровине ми у носу.Они који су  желели да ме разувере да ни је тако како осећам,не знају да сам сензибилна. Редитеља нико није ни споменуо.

             БЕЖИМ У САН.Сан побеђује нелагодност,али само до јутра.Укоченог врата јурим по седамсто педесет и девети пут на посао.Паде ми на ум,ето,радим да не мислим.Баналност прекида звоно једне мале цркве.Долази ли неко или одлази или...можда је још рано?Свеједно,покушавам да заборавим.Након пар сати већ сам у својој фотељи од махагонија.Уснама примичем шољу врелог чаја од малине.Мирис малине покушава да усмрти мирис боровине.МОЈЕ ОКО несвесно усмерава поглед ка екрану и упија стварност.Угао две велике сиве  улице,цвеће,разливени восак,људи са рукама на лицима...Не могу више ни у сан.Рано је.Треба неко да сачека пролеће и СЈАЈ  СВЕТЛОСТИ. 
12.III 2002.
                       

9. МАРТ- или ПРИЧА О ЖУТОЈ РУЖИ ЦРВЕНЕ БОЈЕ

9. МАРТ- или ПРИЧА О ЖУТОЈ РУЖИ ЦРВЕНЕ БОЈЕ

Ко искрено и страсно љуби

Истину,Слободу и Отаџбину
Слободан је и неустрашив
као бог, а презрен и гладан као пас.(Петар Кочић)

Ова прича је пре свега намењена онима који још увек могу да разликују боје!
Девети дан месеца марта деветнаест година касније, умивене петокраке опет воде коло.Сунце на плавој подлози више нема природну боју,црвена се по њему разлива,а ми ишчекујемо залазак те апокалиптичне мрље.Само нек се изгубе...да одспавамо мирно и довршимо сан.
Усправљали смо целу нашу изнемоглу младост две деценије уз помоћ шанка и просјачког штапа,уз помоћ Леве и Десне стране света.

Истина-шта је?
Слобода-где је и под којом шифром?
Србија-где почиње,а где се завршава?

ВИ, Успавани, пробудите се, петокраке нам поједоше све домаће животиње,
а деци и за доручак и за ручак и за вечеру дајемо наше снове...и не верују нам,
јер када се пробуде страх је једина истина-МРАК ЈЕ!!!
 Моји матуранти су рођени 1991.а ја се трудим да им објасним да је боље бити презрен и гладан због истине и љубави .Понекад успем у томе!