Ми

Сваког пролећа миришем кишу.То је ритуал,спокој за живце,смирај за омамљујуће немире тела.Ни померила се нисам када је тамјан почињао да се меша са хладноћом.То нам је увек утеха-чекамо празнике,славимо и шапућемо.
Спавала бих да продужим живот сном.Хвалим свима велику,златну дуњу,тешку за мој длан.У страху да је не испустим,моје тело почиње да тамни као боса стопала на тврдој земљи.Тешко је било прстима да задрже велику дуњу у маленој шаци.Видели су ме како у мирису испарења Светиње хватам топле очи,а после тога пили су и јели сажаљивост.Из сваке чаше и тањира,у мехурима,у каши од ораха са воском...свуда је тешко одзвањало "није јој заривала нокте,а попила је сок од њених суза".

Стид ме облије што тада нисам могла да будем ветар,да не виде како тугујем.
Све је ту некако старо. Побегли смо,не знам од чега. Прошла је још једна јесен.