Хана

                                       

               ЈЕДАН  ДАН  МЕСЕЦА  МАРТА  И   МОГ  МАЛОГ  ЖИВОТА

 РУКЕ (раширене,скупљене,прсти испреплетени,чело сјајно,коса резана на брзину,лица логораша бела као креч) КЛАВИР.
             Излазим из биоскопа.Осећај нелагодности ме у потпуности обузима.
Мирис боровине ми у носу.Они који су  желели да ме разувере да ни је тако како осећам,не знају да сам сензибилна. Редитеља нико није ни споменуо.

             БЕЖИМ У САН.Сан побеђује нелагодност,али само до јутра.Укоченог врата јурим по седамсто педесет и девети пут на посао.Паде ми на ум,ето,радим да не мислим.Баналност прекида звоно једне мале цркве.Долази ли неко или одлази или...можда је још рано?Свеједно,покушавам да заборавим.Након пар сати већ сам у својој фотељи од махагонија.Уснама примичем шољу врелог чаја од малине.Мирис малине покушава да усмрти мирис боровине.МОЈЕ ОКО несвесно усмерава поглед ка екрану и упија стварност.Угао две велике сиве  улице,цвеће,разливени восак,људи са рукама на лицима...Не могу више ни у сан.Рано је.Треба неко да сачека пролеће и СЈАЈ  СВЕТЛОСТИ. 
12.III 2002.