SUMMERTIME

              

                                          It was matter of impossibility to guess...

                       
                                       
               Није у камену прстена мог,
               Није у поломљеним гранама,
               Није у прашини иза, испред, доле, горе,
               Ни у пауковој мрежи није,
               Ни у тишини.
               Није у цвећу, житу, сладоледу, сандалама,
               преградама, огледалима!!!
                 ...............................................................................................................
                 ................................................................................................................
               " Је ли, а где путујеш"?

              Пита  колегиница, моја....
              Поломих све зубе у том тренутку. 
              И негде,било где...када бих се одселила,мислим се...
              ООООООООООООХХ ???!!!!
                ..................................................................................................

              Није... у  СлОвИмА, која се муте,
              није у воденим таласима на стаклу, кривој линији дубореза,
              табакерама,  часовницима...воткама, књигама...
              само се тако изгуби одједном.


               " И шта ти оно рече мени, где путујеш?"...........  ....    ....   
                 ^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^...........^^^^^^^^^^^^^^^^^^^
   
      
               .......................................................................................

               Kaжем  јој да се присети одакле је дошла на овај свет.
              
               "Идем тамо", рекох.
                 
                Оловка црвени  колегиници између прстију,
                Сунце отапа залеђена уста.



                Ћутање ме је одморило.
                Почињем да волим ту сажетост јасног, нејасног, његовог...
                ЊЕГОВОГ!

                А крв проналази поново свој ток.

                Сви зглобови су на свом месту, једино је свет ван њега,
                док нам се јаме у глави не испуне светлошћу
                када проговоримо тешко као са камењем у грлу.
                А онда уђе туга у то камење.Туга...
                Туга ту,  а ти мислиш....безразложна, али није.
                Мириси га доносе и односе.
                И тако је  још увек.