РАМ ЗА ДВЕ СЛИКЕ

Брини ти своју бригу!

О, боже, али са ове дистанце, поготово са ове дистанце, то је био Рај!

Често се нема у чему другом тражити уточиште него у сећањима, ако је то "нешто" достојно сећања.

Ја тада нисам могла мислити озбиљно да постоји неко друго време, ни да је постојало. Ја тада нисам могла да знам да је зло неуништиво и како му се супротстављати. Сва срећа па сам од моје уже породице увек добијала директне одговоре на којекаква питања. Склапао је дечији мозак тада разноразне мозаике,али облици су остали, а боје су се изгубиле.

Сећам се да моји рођаци на својој крсној слави нису палили свећу, а да је моја покојна бака на моје питање "зашто"..., имала већ спремљен одговор..."Они су комунисти, али ми треба да бринемо своју бригу!"... Када су рођаци почели палити свећу на својој крсној слави ,е, тога се не сећам. Али почели су. А ... измрцварени дани младости моје баке уградише јој у сећање два симбола као два страшна чипа- петокраку и кокарду! И те приче о гускама, прасићима, собама од сламе, дугим брадама до колена биле су ми страшније од најстрашнијег суда!"Бако, дај ону басну о медведу и ... што прича деда пред спавање"! Незадовољно је негирала. "Не знам ја то...то нека вам прича он!"

Хтела сам ово да кажем, та волтеровска реченица "Брини своју бригу" упарложила се у мојој породици као нека мантра, а мени је с годинама постала неподношљива. Наравно, она може бити терапија малограђанштини, али како, мислила сам, можемо учинити нешто за опште добро ако будемо бринули само о себи и за себе! Онда ће други, већи и моћнији почети да брину о нама. На крају крајева, сада знам, ми свлачисмо наше ношње јер су нам силом кројили другачије хаљине и не питајући нас да ли нам се допадају. Да се не лажемо, ја тада нисам могла знати, а може бити да нисам желела да знам, да зло не дрема и да га моћници хране да када довољно ојача прогута слабије. А данас знам, ми можемо бити у златном акваријуму златне рибице, шта то вреди када је ајкула међу нама, најопаснија, баш међу нама! Тако нам је увек било!

Те 1992. гладне,сабласне и крваве године моја бака је била сенка, сачекала је да се мој брат врати из војске и заувек нас је напустила.Остало не заслужује спомена и сећања.

" И замисли да брдо слика путује свемиром"...

...И чини ми се као да сам деценију и по преспавала ловећи неки други свет!

Дакле, јасно је, заборавила сам све оно што није било достојно мог сећања. Ако је данас ишта добро, добро је што људи мојих година носе у себи некакав резултат идолопоклонства. И немојте само да се гнушате када се спомене реч идол, јер сви смо их имали!Ја сам неизмерно срећна што смо их имали, а разочарана што их више нема. Дај боже да ми се чини! Друга је ствар што их се једног дана одрекнемо, убеђени да смо аутентични, а уствари ми смо у заблуди! Ових дана на једној познатој интернет мрежи читам следеће коментаре: "Памети и Азре никад доста"!,"Џони, ти си срушио берлински зид"! "Азра се слуша мозгом"!

А ја овде додајем...Тих 80-тих година са одушевљењем смо читали Пекића, Михаиловића, Орвела...али смо се некако највише трудили да разумемо Штулићеву поезију!

Ха, мени је сада и тужно и смешно колико нас је тај човек добро упозоравао на оно што ће уследити, а ми смо рачунали да он пљује по естаблишменту и да нема искорака друге врсте. Мало је рећи да су га лицемерје и поквареност отерали заувек одавде и оданде, свуда где је припадао, а припадао је . И не само њега, као што знамо! То време и тај човек су ми нешто значили јер не можеш све добре ствари покупити од породице, нешто научиш на улици, а нешто од нечије памети која те усмерава на пут на којем ће се срести са твојом природом. Ја сам по први пут тада чула да постоји мисао као "конци алузије који продиру у свијест" и тај језик набијен растрзаношћу, а лишен сваке патетике. Како године брзо пројурише!
 А ја? Хоћу само неког ко ће разумети када му кажем: "Замисли да брдо слика путује свемиром, можда не разумеш, али...". Ма...не разумеш...то најважније ти не разумеш или се правиш само...