SUMMERTIME

                Не љути се, човече!

Тога дана, сећам се, дуго и гласно смо се смејали. Резултат нам није био битан, а блага узнемиреност је пролазила оног тренутка када  неко од нас победи. Али, Неца - Метак,  како смо га звали, закопао је на крају све фигурице у песак, а картон са кружићима поцепао, ставио у уста и прогутао. Није волео да губи! После 15 година чули смо да је негде у стационару. Ту тужну вест проследила нам је sexy Јаца која је имала  велике груди када ни једна девојчица још није имала било какве груди. Дечаци су се тукли ко ће да седне поред ње у клупи или иза њене клупе да би имали  бољи увид у ситуацију. Они што су седели испред ње, упркос њеној  близини, осећали су се најглупље, јер ако се окрену  ка њој, професор их уочи и избаци са часа. Јаца је очајавала и бројала дане до распуста. Следеће године није је било, а каријеру је завршила у браку који је трајао целе три године. Сви смо волели Јацу, бежала је често од мужа пијанице и скривала се  код нас. Њен млађи син сада свира виолину, а теорију музике  му предаје  Френки, звани Чупави или како год. Чудне су то везе! Френки  је био четврти члан  наше екипе који је по вас цели дан слушао Doorse и једини имао све њихове албуме, и не само то, него је изузетно био поносан на тај свој иметак, а ми некако инфериорно, само један  до два или нешто друго, али не као слободоумни Френки који је возом одлазио у Београд и враћао се са гомилом плоча. Чекали смо га увек у парку да се појави са новом причом коју је пола измислио, али нема везе... Волели смо и Френкија,  његову  косу и цигарету у устима док свира  неки блуз  и у трипу је да је дете цвећа... Чувам још Бигзова издања неких књига које су ми поклањали за рођендан... Буковском су испуцале корице...а Јаца ми је признала да није од средње школе прочитала ни једну књигу. Ја јој не замерам, јер и она зна да ја умем једва јаје да испржим. Никада нисмо расправљале о томе шта је теже бити - касирка или професор!... "Ортак је ортак", понављао би  Френки док смо се пели до оближње кафане.

Попили смо своје дозе, и сада  ћутећи идемо ка стационару. Само, чини ми се,  не можемо да се смејемо, а имамо разлога. Преживели смо, није мала ствар!
Неца је оседео, добро му је, али још увек прича о снајперима... ретко одлази кући јер га је жена оставила. Сад му друштво прави девојка из суседне собе. Нисмо могли дуго, време нам је било ограничено...

    Френки нас је ухватио за руке и окренуо ка вишеспратници:  "Нееееееееееееееееееееееееееееееееееецооооооооооо, јави се чим изађеш, имамо ми све фигурице у резеееервииииии!!!!!"

                             Post scriptum: Имена могу бити лажна,ова или она,
                                                    а лица и догађаји, сигурна сам, не!