Х А Н А II

Хана неће бити кћи мутног ловца

( њено друго сачувано обраћање)

Мама, моја драга, да ли је живот ово?

Читав дан штуцам. Оборим главу на одваљеној дасци брода

 и таман када задремам спопадне ме штуцање.

 Далеко сам ти отпловила, сада и да хоћеш, не можеш да ме видиш.

 Наљутила сам се.

 Боли те ушна шкољка од оне шкољке, можда ме зато не чујеш.

 Обукла сам белу хаљину са веженим жутим лимуновима

 а сандале ми и не требају.

 Имам шешир од лишћа и зато сви мисле да сам лимуново дрво!

 Стари морнар ми је рекао да не држим ноге у води

 јер могу да се заглаве међу ребра скелета. Онда знаш где сам.

 Требало је заједно да одемо тамо.

 Док се то не деси ја ћу уместо тебе да исплетем венац
 од воденог бршљана  и спустићу га на модро стакло.

 Немам довољно крви, тако да не можемо да наздравимо.    

 Подсећам те да треба ти да се побринеш за то!                  

 Знам да мислиш на мене и да од тебе све зависи.  

 Ако ти треба помоћ, позови варварина, Лилит ће те преварити,

 зато читам ти мапу која је скривена на јагодицама твојих прстију,

  у најмањем кругу сам ја уцртана. Само треба да се појавим. 

  Запамти!

•