Хана

ЗИМА

У данима када има сунца храни се мирисом багремовог цвета и дружи се с пчелама, а када дође зима сваког јутра једе хлеб од кукуруза. Онда одлази на велики магистрални пут. На хладноћи стоји и продаје две пернате животиње и по неки балван из шуме. Одавно је коња продао извесном влашком богаташу који му је одвео и жену. Није хтео да га убије. Или је слагао.

Испод шубаре зури у најлуксузније аутомобиле које не може да испрати погледом. Греје га дим из луле. Не уме више да мисли. Зна да га лажу сви- и мантије и гмизавци и шешири и новине, само верује земљи. Пси су му окренули своја мршава леђа ка северу и чувају неко друго стадо.

Сваког јутра језиви звук испрекидано црта слутње испод замрзнутих трепавица док један мали, струкирани жакет прескаче заштитну ограду магистрале. Он види сјај Њене беле нежне коже која нестаје у круговима црних поцепаних чарапа и ђаволски дугачке нокте којима покушава да задржи нешто мало металног страног новца у малој, јефтиној ташни. Носи канап око врата и обично окреће палац ка западној страни. Најчешће невешто ставља црвени кармин, благо се нагне ка Њему као да тражи захвалност и нежно му намигне. Чекају купце, он своје, она... своје. Понашају се као да се никада нису видели, али само док не сакупе довољно туге, коју потом заједно пакују под снег.