Мелодрамом у главу

Свака сезона имала је термин у којој се представа " Вишњо, чувам те од фукара, не брини!" приказивала публици. Глумац је хтео да представа увек има исти текст, покрете на сцени, шминку нешто другачију и сценографију што урбанију, али с тим да је гледаоци ( поготово они урбани) увек различито доживе тако што ће својим аплаузом и овацијама показати да су задовољни. Очекивао је и да га неко потражи након представе, затражи му аутограм, застане и поприча с њим, али кратко без много речи.То се догађало често...

"Па, шта је спорно, драга госпођице, не налазим... не налазим ...време.

Заузет сам, заузет!"

"Али, ја сам..."


"Посвећеност ме кошта...много играм, играм, а ноге отежале, руке се једва пружају,
вид више не помаже, а уши не чују...даске поломљене...једино ми онај горе још
придржава завесу."

...Ја сам..."


"Не, не...нисам знао да ме посматрате из 25. реда, мене то много и не занима.

Пријатељима обично обезбедим прве редове..."

"Што се мене тиче... имала сам жељу... да говорим са вама о једној књизи, која је..."


"А што се Вас тиче, морали сте ме обавестити да вам дам карту преко везе...
за неко место ближе мени... Ах , да, па и ви сте, чини ми се нека моја ...

"Ја сам ваша...раскомадана прича..."


"...Једва се сећам Вас, то бледило је израз дистанце... мало сам заборавио...време...време је криво! Али никада не пропуштајте представу... следећа је заказана на дан неког празника који нам је важан. Морате бити дрчни, лактарош, наметљиви давеж и пробити се једино тако до мене, до првог, другог реда!... Шта??? Смејете ми се???? Како то није ваш стил?... Не долази вам се више?...Хм, хм... добро је и тако. Ја ту не бих да мењам ништа .Свет је такав, ми смо такви, бог је вечност, та шта ћете! Па, ја сам само глумац! Ја лажем! Нисте ме ваљда схватили озбиљно,забога!?

"Изгледа да јесам, на моју срећу! Ја сам Вишња, моје племе је изумрло. И немој више тако да ме чуваш у истопљеним часовницима!"