НЕДОСТАЈАЊЕ
Бадње је вече.
Сати и минути се боре за светлост.
Сати и минути се боре за светлост.
Ја сам по обичају у црном плишу.
Презаштићена, нема шта! Имам две чаше, то је довољно.
Презаштићена, нема шта! Имам две чаше, то је довољно.
Невидљиви Јунак ми отвара врата књиге која се дроби у прах и прашину.
Још једна урна у мом окриљу!
Око тога ништа не можемо да променимо.
Обећала сам прошли пут када си долазио да ћу паметније да одиграм следећи круг,
али опет нисам имала среће.
Недостају ми нечије руке. А сећам се да сам свe имала,
све сам имала, али, ето, недостаје ти нечија рука!
Бар једна, довољно је!
Још једна урна у мом окриљу!
Око тога ништа не можемо да променимо.
Обећала сам прошли пут када си долазио да ћу паметније да одиграм следећи круг,
али опет нисам имала среће.
Недостају ми нечије руке. А сећам се да сам свe имала,
све сам имала, али, ето, недостаје ти нечија рука!
Бар једна, довољно је!
И дошли Јануар,Фебруар, Март...
Март, мој месец! Занос под зубатим сунцем!
Причамо о уметности као да једемо
омиљену храну, као да пијемо најлепше вино!
Једва се отргао од мене, хтела сам да га замрзнем.
Да се не истопи у Априлу. Е, због Априла ме сачувај још мало.
И због оних Авенија. То је била та мрвица године због које је вредело живети!
Смешна анегдота је заборављена пред налетом вртоглавице.
Кругови и кружнице у мојој глави се зауставише на највећој тачки Нотр-Дам са које
је требало преживти видик рајске, тешке, овековечене белине коју си помиловао руком.
"У Париз,у Париз...", говорила је гротескна скулптура и тај утисак ме је у шећеру самлевену
испратио назад.
А Мај ме је отрезнио. Каже: "Имаш ти твоје руже у Шумадији! Гледај у њих!"
Па смо опет причали о уметности, о прецима, нискоградњи, споменицима...
Ништа ме тада нијe болело, ништа ме није болелео..
Мало сам чешће кијала.
Тако је то у Шумадији!
Март, мој месец! Занос под зубатим сунцем!
Причамо о уметности као да једемо
омиљену храну, као да пијемо најлепше вино!
Једва се отргао од мене, хтела сам да га замрзнем.
Да се не истопи у Априлу. Е, због Априла ме сачувај још мало.
И због оних Авенија. То је била та мрвица године због које је вредело живети!
Смешна анегдота је заборављена пред налетом вртоглавице.
Кругови и кружнице у мојој глави се зауставише на највећој тачки Нотр-Дам са које
је требало преживти видик рајске, тешке, овековечене белине коју си помиловао руком.
"У Париз,у Париз...", говорила је гротескна скулптура и тај утисак ме је у шећеру самлевену
испратио назад.
А Мај ме је отрезнио. Каже: "Имаш ти твоје руже у Шумадији! Гледај у њих!"
Па смо опет причали о уметности, о прецима, нискоградњи, споменицима...
Ништа ме тада нијe болело, ништа ме није болелео..
Мало сам чешће кијала.
Тако је то у Шумадији!
А онда на огњеном ћилиму,без извињења, додаше још мало пепела Јуни, Јули, Август.
Знаш какав је био август!? Као да ме је пресекао на пола, па ме зашио и рекао:
"Мораш даље, немаш куд! Ево ти Септембар и агапе!
Октобар нека ти буде џокер, па ти види!
Новембар памти по Малој ноћној музици, Маријама, Маријама..."
А Децембар?
"Мораш даље, немаш куд! Ево ти Септембар и агапе!
Октобар нека ти буде џокер, па ти види!
Новембар памти по Малој ноћној музици, Маријама, Маријама..."
А Децембар?
Децембар је за оптимисте утешна награда.
Баш ти хвала!...
Баш ти хвала!...
Одјекујем као десет часовника по невидљивим зидовима невидљивих јунака
од праха, у мом окриљу! Све ћу их поклонити некоме у вечери бадњака који прште,
када ме будеш...када...
од праха, у мом окриљу! Све ћу их поклонити некоме у вечери бадњака који прште,
када ме будеш...када...
Уметност није сама !
Коментари
Постави коментар