Б

уторак, 20. јул 2010.

SUMMERTIME

                                   ... Ти си волела мој Weltshmerz ...

Прекрсный дорогой,

долгое ожидане на светлая сторона

но толъко тенъ пройти

Вокруг и вижу свое...

Мигает, если я не ошибаюсъ.

Но не приносят мне счастъе

а потому, что мы теперъ понимаем.

Площадъ мала для сердца.

Так что вы не видите?

Но я буду любитъ Ваши мечты...

я буду плакатъ горъко

его тенъ толъко...

Почему ты не любишъ меня...???

Я желаю вам 3 русская зима

вы улыбаетесъ замерзает в терминах ...

Чекам те дуго на светлијој страни,
али пролазе само сенке,

моје око те види.

Трепни ако сам у праву

али не да би ми донео срећу,

већ зато што смо се одмах разумели.

Космос је мали за наше срце...

како то не видиш?

Ја ћу љубити твоје снове

и плакаћу горко над својом сенком...

Зашто ме не волиш, мој дивни драги!!!

Желим ти..., желим ти ...3 руске зимe!!!

Да ти заледе осмех у погледу...

******

Вы, Вы, Вы...

Что меня подсчета?

Получиеъ игрушки...

так, что голод перемешатъ

для покрыти хололных.

попйти в лес лилии,

И сказатъ:

Вот, идти вперед крохи от пыли молчания

и запах...

датъ их номера, потому что

рят на писъма.

Вы убили меня и убили...

Пойти купитъ лилии

Хааааххххааааааааааааахх!!!

Что вы можете чувстватъ запах Лепесток?

Аааааааааааааааааххахаахаахаха!!!

Нет защиты!!!

Окружающеи среды находится в нижней части.

Талантливыйб, вежливый, черти,...

Я любю твою болъ

И небо ваше соня в моих глазах...

*********

Tи, ти,ти...

Што ме бројиш?

Склони те играчке...

Па да скувамо глад,

и да покријемо хладноћу,

да одемо до кринове шуме

да ти кажем:

Ево, изволи мрвице од праха тишине

и мириса,

да им дајеш бројеве јер не говориш слова.

Убио си ме и убио!!!

Иди купи крин!

Хаааххххааааааааааааахахахаха!!!

Коју ћеш латицу да помиришеш?

Хаххааааааахахаххахххаааааааааа!!!

Средина је на дну.

Оаааааааххх, талентовани, нежни, ђаволе,

Ја волим твој бол

и твоје небо које дрема у мом оку.

субота, 17. јул 2010.

Тога дана, сећам се, дуго и гласно смо се смејали. Резултат нам није био битан, а блага узнемиреност је пролазила оног тренутка када неко од нас победи. Али, Неца - Метак, како смо га звали, закопао је на крају све фигурице у песак, а картон са кружићима поцепао, ставио у уста и прогутао. Није волео да губи! После 15 година чули смо да је негде у стационару. Ту тужну вест проследила нам је sexy Јаца која је имала велике груди када ни једна девојчица још није имала било какве груди. Дечаци су се тукли ко ће да седне поред ње у клупи или иза њене клупе да би имали бољи увид у ситуацију. Они што су седели испред ње, упркос њеној близини, осећали су се најглупље, јер ако се окрену ка њој, професор их уочи и избаци са часа. Јаца је очајавала и бројала дане до распуста. Следеће године није је било, а каријеру је завршила у браку који је трајао целе три године. Сви смо волели Јацу, бежала је често од мужа пијанице и скривала се код нас. Њен млађи син сада свира виолину, а теорију музике му предаје Френки, звани Чупави или како год. Чудне су то везе! Френки је био четврти члан наше екипе који је по вас цели дан слушао Doorse и једини имао све њихове албуме, и не само то, него је изузетно био поносан на тај свој иметак, а ми некако инфериорно, само један до два или нешто друго, али не као слободоумни Френки који је возом одлазио у Београд и враћао се са гомилом плоча. Чекали смо га увек у парку да се појави са новом причом коју је пола измислио, али нема везе... Волели смо и Френкија, његову косу и цигарету у устима док свира неки блуз и у трипу је да је дете цвећа... Чувам још Бигзова издања неких књига које су ми поклањали за рођендан... Буковском су испуцале корице...а Јаца ми је признала да није од средње школе прочитала ни једну књигу. Ја јој не замерам, јер и она зна да ја умем једва јаје да испржим. Никада нисмо расправљале о томе шта је теже бити - касирка или професор!... "Ортак је ортак", понављао би Френки док смо се пели до оближње кафане.

Попили смо своје дозе, и сада ћутећи идемо ка стационару. Само, чини ми се, не можемо да се смејемо, а имамо разлога. Преживели смо, није мала ствар!
Неца је оседео, добро му је, али још увек прича о снајперима... ретко одлази кући јер га је жена оставила. Сад му друштво прави девојка из суседне собе. Нисмо могли дуго, време нам је било ограничено...

Френки нас је ухватио за руке и окренуо ка вишеспратници: "Нееееееееееееееееееееееееееееееееееецооооооооооо, јави се чим изађеш, имамо ми све фигурице у резеееервииииии!!!!!"

Post scriptum: Имена могу бити лажна,ова или она,
а лица и догађаји, сигурна сам, не!

четвртак, 1. јул 2010.

SUMMERTIME

Tинктура

Млевени
маслачак у кафи од кише
има само очи велике као сунце.
Застрашујуће су велике и затварају се
само када облаке преплаве таласи голубова.
Онда дође један бахати да га сахрани
мислећи за себе да је вечан.
Тај бахати увек гласно прича и много лаже,
и увек као негде жури.Бахати не познаје добро
граматику свог језика и увек тражи неко објашњење.
И није видео самлевеног маслачка,
иначе, из пристојности хтеде да му позајми наочаре.
Замислите, колико су велике те прогутане очи
које сијају из мрака.
Ако престане мучнина ја ћу бити међу шкољкама и
звездама. И да припази бахати кад чује Love me tender

можда ме тада држи на длану.Или ће га одувати...

Прочитајте више »

среда, 23. јун 2010.

SUMMERTIME

                                          It was matter of impossibility to guess...



   Није у камену прстена мог,
               Није у поломљеним гранама,
               Није у прашини иза, испред, доле, горе,
               Ни у пауковој мрежи није,
               Ни у тишини.
               Није у цвећу, житу, сладоледу, сандалама,
преградама, огледалима!!!
                 ...............................................................................................................
               ................................................................................................................
               " Је ли, а где путујеш"?

Пита колегиница, моја....
Поломих све зубе у том тренутку.
И негде,било где...када бих се одселила,мислим се...
              ООООООООООООХХ ???!!!!
          ..................................................................................................

Није... у СлОвИмА, која се муте,
              није у воденим таласима на стаклу, кривој линији дубореза,
              табакерама, часовницима...воткама, књигама...
              само се тако изгуби одједном.

             " И шта ти оно рече мени, где путујеш?"........... ....    ....
                 ^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^^...........^^^^^^^^^^^^^^^^^^^


               .......................................................................................

               Kaжем јој да се присети одакле је дошла на овај свет.

       "Идем тамо", рекох.

                Оловка црвени колегиници између прстију,
            Сунце отапа залеђена уста.

                Ћутање ме је одморило.
   Почињем да волим ту сажетост јасног, нејасног, његовог...
ЊЕГОВОГ!

А крв проналази поново свој ток.

                Сви зглобови су на свом месту, једино је свет ван њега,
                док нам се јаме у глави не испуне светлошћу
                када проговоримо тешко као са камењем у грлу.
                А онда уђе туга у то камење.Туга...
Туга ту, а ти мислиш....безразложна, али није.
Мириси га доносе и односе.
                И тако је још увек.

субота, 15. мај 2010.

Дани и дани са ...

Они не могу бити тајна за храбре,слободне и пијане.

Мали принц и Годо се виђају данима. Нећемо да их оставимо на миру зато што је неку важну реч заобишло наше око.

Први је био са нама неко време, док ће други можда доћи ако се померимо с места.

Хеј,ми стојимо! И нико нас више не опомиње.

Мали принц и Годо се често виђају тамо где има среће,а ми не знамо где је то, зато што не видимо срцем...и чекамо и не препознајемо се и у неспоразумима смо. Окренеш се и видиш своје руке у пукотинама. А ја ћу увенути. И нацртане овце нам се смеју...

среда, 5. мај 2010.

Дани и дани са ...

Чекали су ме данима и данима,долазили по мене и водили ме у обилазак света.Не познајем ни једног Јеврејина.Нема конгломерата у вери и љубави,оне се увек нађу једна у другој, оне су већ једно ... а несигурност злоставља наше дане.Јаша Мазур,мађионичар из Лублина,одвео ме до 205. стр.Ретко смо срећни када се растајемо од омиљеног јунака.Сетио се реченице из Псалма: "Који је створио ухо, зар не чује?И који је око начинио, зар не види? Зар неће обличити који народе уразумљује,који учи човека да зна?"...

Велики храм као земљина кугла би могао да се ослика фрескама које носимо у глави проживљавајући немилосрдне људске приче.

петак, 9. април 2010.

КЊИГА КОЈА МЕ НИЈЕ ОСТАВИЛА РАВНОДУШНОМ

Нисам мислила о љубави што је иначе реткост. Ни о смрти.
Ни звезда није било на небу.

Ни мириса које доноси пролећни ветар.
Равнодушност је грозна болест.

Пуцкетала сам ноктом по порцуланској шољици за кафу и мислила о сну који нема значење.А затим, један трзај лактом и брдо књига са полице сручило се по мени да би се на мојој глави зауставила само једна која ме је тако пресавијена на пола заштитила од осталих.