Џез и coronavirus  

Били смо у малом стану. Љубав и ја. Нисмо могли добро да затворимо врата терасе и дувало је помало. Али тада је било лепо време, чини ми се. Март. Чуо се његов глас са свих телевизора у стамбеним блоковима. Њега познају сви становници државе, али само зато што гледају у телевизор. Ми смо се смејали јер је он почео да плаче...Али, не бих о њему. Да, имали смо интернет и компјутер. Важне вести одзвањају и говоре да је цео свет у рату са истим непријатељем. Слушамо џез, acid-jazz и одмарамо очи. Затваруја нас. Можемо само отићи до маркета и брзо назад јер је полицијски час. Гледамо кроз прозор. Један дечак крши правило, ухватили су га јер је закаснио. Вукли су га и видела сам да су му из кесе  испале наранџе. Јецао је и био је немоћан.Те ноћи нисам заспала. Једемо и слушамо џез. Сви смо поред рачунара и телефона. Шаљемо деци линкове и кривимо кичме.То је трајало и није се завршило када смо пожелели. Није се завршило ни сада. Сада много радимо и бојимо се.Ограде нам се смеју. Сада не можемо где год пожелимо.Нижу се наизменично слике једног филма који гледамо дуго. Хранимо мозак џезом и шаљемо снове на обале океана.

HANA 6.

 I... njen višegodišnji projektni biro u kojem se vodi borba za ukidanje prava na sprovodjenje

 cik-caka i tik-taka sa vanzemaljcima :):):)

Verovali ili ne, vanzemaljci, tako vam je to ovde - opšta mobilizacija defloracije.

Vašim simpatičnim glavama teško se može objasniti ta pojava...

Zašto uvek prvo nacrtam srce?!Otkud dođje taj pokret?!Fenomenalno ishitren, bez svesti, razuma, bez stida! Glupo veliko srce, bez veze sa stvarnošću, jadno, ranjivo slabo, bolno, napušteno.Neznalicu nad neznalicama, bez vijuga i krivina, bez šupljina i mostova, srce koje nema krik, mrtvo, bez krvi, srce sa mašnom, glupom mašnom, srce van tela, van sebe, van mozga, van,van,van života...srce bez osmeha, bez kontura, bez senke, umorno, uvredjeno, gladno, bespomoćno ,srce bez pete, bez muzike, bez krvi, srce u getu papira i hemijske olovke, samo! O,gluposti, što se uvek mešašaš u njegove zakone kada nemaš ideju  o tome šta bi sa njim,sa srcem bez milosti, bez vina, bez oslonca na rebro, bez oslonca na reč. 

Ostaje nam ,vanzemaljci, ravna linija koja se skraćuje.

Svakim danom je malo manja.Čeka se tačka.Verovali ili ne!

                   * * *

Neka voda nosi sve što me topi i razliva.
Stani na zemlju.
Dohvati  dobar vidik.
Patka više nema boju.
Senka je iza tebe i
jede trenutke.
Pijem jer mislim da ću ih udaviti.
Neka voda odnese što mora da nestane.
Biće dobro ponekad,
ali će biti.


            * * *

Let the water carry me
everything melts and flows.
Wait on the the ground.
Retrieve a good view.
Duck no more color.
Shadow is behind you and eats moments.
Drink because I think I`m strangle them.
Let the water carry you must go disappear.
It will be good sometimes.
But, it will be.

Синтеза мале анализе

Данас је био диван дан... деца су се потрудила да говоре о Бекету. Подсетили су ме на моје матурске дане. Најјачи утисак на њих оставила је прича о Бекету и скитници. Разумљиво, деца желе  готову истину и реалне догађаје и причам ти причу...неку пикантерију о писцу,по могућности.Кажем им да је  извесни скитница  Бекету зарио нож у леђа, након чега је завршио у затвору, а Бекет у болници. По изласку из болнице писац је отишао у затвор и упитао скитницу: "Зашто сте хтели да ме убијете ?" Овај га је дуго гледао изгубљено и измучено да би му на крају одговорио: "Не знам". А после је нашао кловновске и људске креатуре које ће немоћно и без воље играти велику трагедију човечанства на језивој, пустој сцени званој - живот! Два човека чекају Годоа. Затим долазе још два, па још један...Сви смо ту.

И као што рекох, данас је био диван дан. Један човек није желео да махне, климне главом, нити да заустави своје ноге и сачека да га сустигнем Раздаљина између мене и човека газеле (пријатеља),чега год, била је пристојна, видели смо се добро и зато након те изненадне газелине обневиделости не треба ни један детаљ да дозволи мојој
памети да претвара бесмислице у оправдања. Да сам желела да добијем одговор зашто се брзоноги / дивни, није зауставио да ме поздрави као што је то обично чинио, па да наставимо пут заједно, чула бих лаж или би права истина била сакривена Овако, констатовала сам неку врсту необјашњивог понашања, бесмислену игрицу, па рекох, како би било лепо да је та игра, макар и бесмислена, уствари, случајна, јер и то се догађа! Љута на себе што мислим читав дан о нечему што се не објашњава, што даје себи за право да има непознат узрок и разлог, и што тако као вечност може да се усади у живот као пантљичара, да и кад мислиш да си је се отарасио, враћа се без милости, пропустим га,...пустим френда да издрка своју домишљатост на мени ,и не чачкам по његовим фрустрацијама, јер сам сигурна да би ми дао "јако смислено образложење", и било би онда, ником ништа. Е, а овако... након неколико минута стижемо на заједничко одредиште, размењујемо по обичају неколико реченица, лукаво и као да се ништа није догодило.Не видим ни грм, ни зеца, само видим да нема љубави .Слушам углавном погрешне савете, типа ..."Ставиш тај дан у фолдер, без назива! Смејеш се пет пута дневно томе, и узимаш велику количину течности с чоколадом! Одеш до тоалета, погледаш се у огледало, после нус појаве,обришеш сузе и" ...Може и неки смотуљак ако наиђе вајар да изваја, тек да не спроводим истражни поступак где је једини сведок био мој пријатељ Невидљиви-Ја. Тај ме једино добро види ,чини ми се. А и била бих оптужена за лажно сведочење о предмету под шифром "Срце" од стране господина обневиделог (а шифру знамо само ми).
 Него..., шта сам ја уствари изгубила, а шта добила у новом дану који је већ прошао? Шта сам добила, а шта изгубила у данима с којима сам се поздравила? У дивном, непоновљивом дану...шта сам...? Леђа Невидљивог, сопствено слепило, и једно и друго, или...

 НЕДОСТАЈАЊЕ

   

   Бадње је вече.
   Сати и минути се боре за  светлост.

   Ја сам по обичају у црном плишу.
   Презаштићена, нема шта! Имам две чаше, то је довољно.

   Невидљиви Јунак ми отвара врата књиге која се дроби у прах и прашину.
   Још једна урна у мом окриљу!
   Око тога ништа не можемо да променимо.
   Обећала сам прошли пут када си долазио да ћу паметније  да одиграм следећи круг,
   али опет  нисам имала среће.
   Недостају ми нечије руке. А сећам се да сам свe имала,
   све сам имала, али, ето, недостаје ти  нечија рука!
    Бар једна, довољно је!

    И дошли Јануар,Фебруар, Март...
   Март, мој месец! Занос под зубатим сунцем!
   Причамо о уметности као да једемо
   омиљену храну, као да пијемо најлепше вино!
  Једва се отргао од мене, хтела сам  да га замрзнем.
  Да се не истопи у Априлу. Е, због Априла ме сачувај још мало.
  И због оних Авенија. То је била та мрвица године због које је вредело живети!
  Смешна анегдота је заборављена пред налетом вртоглавице.
  Кругови и кружнице у  мојој глави се зауставише на највећој тачки  Нотр-Дам са које
  је требало  преживти видик рајске, тешке, овековечене белине коју си помиловао руком.
 "У Париз,у Париз...", говорила је гротескна скулптура и тај утисак ме је у шећеру самлевену   
  испратио назад.
     А Мај ме је отрезнио. Каже: "Имаш ти твоје руже у Шумадији! Гледај у њих!"
  Па смо опет причали о уметности, о прецима, нискоградњи, споменицима...
  Ништа ме тада нијe  болело, ништа ме није болелео..
  Мало сам чешће кијала.
  Тако је то у  Шумадији!

  А онда  на огњеном ћилиму,без извињења, додаше још мало пепела Јуни, Јули, Август.

  Знаш какав је био август!? Као да ме  је пресекао на пола, па ме зашио  и рекао:
  "Мораш даље, немаш куд! Ево ти Септембар и агапе!
  Октобар  нека  ти буде џокер, па ти види!
   Новембар памти по Малој ноћној музици, Маријама, Маријама..."
      А Децембар? 

   Децембар је за оптимисте утешна награда.
   Баш ти хвала!...

   Одјекујем као десет часовника по невидљивим зидовима невидљивих јунака
   од праха, у мом окриљу!  Све ћу их  поклонити некоме  у вечери бадњака који прште,
   када ме будеш...када...

    Уметност није сама !

  

                                 



     С  ТОБОМ

 Дан ми дође  као краљу луда
 доведе ми непозване госте:
 кишу, муве и досадне мачке.
 Те тренутке отужне и просте
 сати бришу без трага и тачке

 Дође дан ми као да је љубав,
загрли ме к'о стихове рима.
Гледамо се- ја и случај сјајни!
Гледамо се -ја и случај тајни!
Нема сунца, љубав није зима!

Дан ми дође као давно време.
Као плоча старог грамофона
где се легу ногати пауци
где дремају неки стари звуци 
 твоје, моје, омиљене теме.

  Дође дан ми када знам за оно.
 То је оно- све што није наше:
 нежно,тихо,невино и меко.
 О томе се само дуго ћути... 
 И најлепши сан више не слути 
 да ти нисам Неко,Неко,Неко!!! 

 Дође дан ми махнит као ватра.  
 Тамо, негде, неко, нешто слави.
 И док спава  шума рузмарина
 као моја коса окићена,

 С  тобом сам  у мојој топлој глави  
 С  тобом сам у мојој топлој глави...